reumatoidni artritis

Reumatoidni artritis

Reumatoidni artritis je hronična zapaljenska bolest koja najčešće zahvata zglob i izaziva upalu zgloba, ali može da zahvati i druge sisteme organa kao što su koža ili pluća.

Koliko se često javlja reumatoidni artritis?

Predstavlja najčešću bolest iz grupe zapaljenskih reumatskih bolesti. Žene češće oboljevaju (čak 2-3 puta) u odnosu na muškarce ali se ovaj odnos sa starošću smanjuje.

Koji je uzrok reumatoidnog artritisa i kako se ova bolest razvija?

Reumatoidni artritis je autoimunska bolest – to znači da naš organizam tj imunski sistem reaguje protiv nas samih. Za sve autoimunske bolesti se smatra da su izazvane genetiskim faktorima sa jedne strane i faktorime iz sredine sa druge strane. Na primer, ako neka osoba ima promenjen neki gen koji kodira protein bitan za imunski sistem može da oboli od reumatoidnog artritisa nakon izlaganja nekom faktoru iz spoljašnje sredine kao što su cigarete ili neka bakterija.

Ovi faktori iz spoljašnje sredine mogu da promene naše normalne proteine kao što su antitela klase G, kolagen tip II ili vimentin i da umesto neke aminokiseline koja normalno treba da bude na tom mestu u proteinu bude zamenjena nekom drugom. Tako izmenjene proteine naš imunski sistem ne prepoznaje kao naše već kao strane i pokreće upalnu reakciju na te proteine. Obzirom da se ti izmenjeni proteini nalaze u sklopu same sinovijalne membrane dolazi do zapaljenja u samom zglobu. U tom zapaljenju se stvaraju supstance koje se zovu citokini i služe da ćelije kominiciraju među sobom. Najznačajni citokini (koji aktiviraju i same ćelije sinovijalne membrane koje se umnožavaju) su TNFα (tumor necrosis factor – alfa) i interleukin-1. Citokini kao i mnogi drugi faktori podstiču zapaljenje, širenje i stvaranje novih otok tkiva i nagomilavanje ćelija. Sve to zajedno, kao krajnji ishod ima stvaranje tzv panusa – granulacionog tkiva (nakupina mnogih ćelija) i trajno oštećenje zglobova a i samih kostiju. Pored citokina i aktivacije ćelija koja razlažu hrskavicu i kost, stvaraju se i specifična antitela koja su klase IgM i zovu se reuma faktor. Reuma faktor se koristi u dijagnozi ovog oboljenja kod seropozitivnog reumatoidnog artritisa.

Obzirom da je jako dobro proučen mehanizam nastanka reumatoidnog artritisa i da se danas zna da je upala u osnovi, ispituju se mnogi biološki lekovi koji specifično deluju na ćelije zapaljenja kako bi se sprečio razvoj panusa.

Vrste reumatoidnog artritisa:

  • Seropozitivan reumatoidni artritis – ovaj oblik se sreće u 70% slučajeva i karakteriše se prisustvom specifičnog antitela nazvanog reuma faktor u krvi.
  • Seronegativan reumatoidni artritis – kod ovog oblika u krvi obolelih se ne nalazi reuma faktor.

Kako se reumatoidni artritis manifestuje?

Bolest najčešće počinje upalom sitnih zglobova šaka i stopala i jutarnjom ukočenošću. Pacijenti se često žale da ne mogu da obavljaju svakodnevne jutarnje aktivnosti. Jutarnja ukočenost u zavisnosti od pogoršanja bolesti traje različito (od 15 minuta do sat vremena). Кoža iznad zglobova je crvena, upaljenja, javljaju se otoci oko zglobova, njihova ograničena pokretljivost, bol i gubitak funkcije. Progresiju bolesti karakteriše poliartralgija i poliartritis: zahvaćenost većeg broja zglobova (čak i većih zglobova: kolena, zgloba ramena …) kao i destrukcija zglobnih površina uz pojavu deformiteta.

Кod obolelih od RA se uočavaju i potkožni reumatoidni čvorići, najčešće lokalizovani oko olekranona (gornji okrajak lakatne kosti) i u predelu metakarpofalangealnog zgloba (zglob između kostiju doručja (koji čine dlan) i kostiju prstiju).

Pacijenti sa seropozitivnim RA mogu imati i van-zglobne manifestacije (upalu drugih seroznih opni, upalu plućne i srčane maramice, amiloidozu, fibrozu u plućima, zapaljenje krvnih sudova-vaskulitis,neuropatiju. Кao posledica hronične bolesti ili njene progresije mogu se javiti: anemija, gubitak apetita i gubitak težine,blago povećana telesna temperatura, progresija ateroskleroze, pojava infekcija.

Kako se postavlja dijagnoza reumatoidnog artritisa?

1. Postavlja se na osnovu razgovora sa bolesnikom, pri čemu bolesnik navodi sledeće simptome:

  • jutarnja ukočenost koja traje najmanje pola sata;
  • Otečenost zglobova;
  • Bol u zglobovima koji traje najmanje šest nedelja pre nego što se otkrije reumatoidni artritis;
  • Malaksalost;
  • Gubitak telesne težine;
  • Groznica kao kod prehlade ili gripe;

2. Na osnovu pregleda lekara, specijaliste reumatologije, pri čemu se zapažaju znaci koij mogu biti vezani za sam zglob ili da budu u pitanju vanzglobne manifestacije.

3. Laboratorijski parametri:
Veoma je važno uraditi laboratorijske parametre koji ukazuju na zapaljenje. Kod obolelih od reumatoidnog artritisa se očekuje ubrzana sedimentacija i povišen C reaktivni protein. Kod nekih pacijenata se nalaze i specifična antitela označena kao reuma faktor.

4. Veoma je teško postaviti dijagnozu reumatoidnog artritisa u ranoj fazi pa se često koristi i ultrazvučna metoda i rendgen. Ultrazvukom zgloba dobijamo podatke da li ima tečnosti u zglobu koji može biti znak prisutnog zapaljenja. Na rendgenu takođe vidimo otok, propadanje zgloba i smanjenje zglobne šupljine.

LEČENJE:

Ključna stvar je da se sa lečenjem krene što je pre moguće kako bi se sprečio nastanak komplikacija. Lečenje je kompleksno i obuhvata:

  • 1. Opšte mere:
    Podrazumeva odmor bolesnika i njegovu edukaciju. Bolesniku treba objasniti prirodu bolesti i potrebu dugog i strpljivog lečenja.
  • 2. Lekove:
    – lekovi za ublažavanje simptoma: Kortikosteroidi i nesteroidni protivupalni lekovi (ibuprofen, naproxen, diklofenak…)
    – lekovi koji modifikuju bolest: metotreksat – za smanjenje aktiviranja ćelija zapaljenja
  • 3. Fizikalna terapija predstavlja važnu komponentu lečenja, i primenjuje se od samog početka bez izuzetka kod svakog bolesnika. Osnovni cilj je smanjenje bola i zapaljenja zglobovam opuštanje mišića, sprečavanje deformacija zgloba.
  • 4. Hirurška terapija – potpuna zamena zgloba.
  • 5. U poslednje vreme se eksperimentalno, ali i klinički primenjuje tzv. ,,biološka terapija” koja podrazumeva primenu antitela usmerenih protiv citokina (TNFα i IL1) ili molekula koji se nalaze na ćelijama zapaljenja. Iako su prvi rezultati primene ,,biološke terapije” ohrabrujući, ovaj terapijski pristup zahteva poseban oprez kako kod izbora leka, doze, neželjenih efekata, tako i zbog mogućeg „rebound effect-a“ nakon prekida terapije.