Dušanka Jovanović

Dušanka Jovanović

Biti nastavnik je za mene oduvek bio plemenit poziv, koji nosi veliku odgovornost da buduće generacije usmerimo na pravi put, ali i ogromnu dečiju ljubav koju dobijate u onom najiskrenijem i nejlepšem obliku. Zato sam sa velikim žarom radila svoj posao i bila maksimalno posvećena obrazovanju osnovaca punih 36 godina. Bog me nije obradovao da imam svoju decu pa sam sa velikom ljubavlju brinula o svojim đacima. Kada je došlo vreme penzije, znala sam da će se moj život iz korena promeniti, ali nisam znala kakve će biti posledice mog višedecenijsko stajanja na nogama. A onda je počela moja noćna mora, zvana artroza – započinje svoju ispovest nastavnica u penziji Dušanka Jovanović.

„Godine sam provela stojeći na radnom mestu, kraj katedre ili table, sa povremenim šetanjem između klupa. To je ostavilo traga i na kičmu i na zglobove, a kada sam otišla u penziju i počela dugo da sedim stanje se pogoršalo. Tražila sam savete i preglede raznih lekara, ali odgovor je bio isti. Zglobovi su bili istrošeni i došlo je i do okoštavanja. Bolovi su postajali nesnosni, a svi lekovi, melemi, kreme… sve što sam koristila, možda su i pomagali, ali ne dovoljno. Dece nisam imala, zato je suprug nastojao da mi u svemu olakša. Sve sam više zavisila od njega. Bila sam slomljena. Nekada od bolova prikovana za krevet danima, a potom godinama“ – nerado se priseća ne tako davne prošlosti Dušanka.

PET GODINA MALE MATURE

„Jednog dana stigao je poziv za proslavu pet godina male mature, poslednje generacije osnovaca kojima sam bila razredna. Sa setom sam gledala u poziv pa u hodalicu pomoću koje sam već duže vreme hodala. Ipak, suprug je smatrao da treba da idem. Dvoumila sam se dugo, a potom pozvala jednu od bivših koleginica da se malo raspitam. Nisam krila da bih rado išla, ali da me bolovi ne popuštaju. Umesto razumevanja začula sam kritiku. Objasnila mi je da već godinu dana na našem tržištu postoje preparati na prirodnoj bazi, koji pomažu ljudima sa problemima kao što je moj. Već sutradan mi je donela dve bočice ArthroCure kapsula. Bila je to ko zna koja terapija po redu i nisam bila optimista. Ali ona je bila uporna i odmah mi telefonom poručila najjači tretman. „Ništa ne gubiš! Već si izgubila previše vremena u bolovima, a ove kaspule će ti stići na kućnu adresu. Ako ne budeš zadovoljna, vratiće ti novac.“ Nisam htela ništa da joj obećavam, ispratila sam je do izlaza, korak po korak u hodalici i nastavila život kao ranije. Nakon 3 nedelje, malo pre proslave mature osetila sam promene. Bol je počeo da popušta. Nije nestao, ali je postao podnošljiv. Mogla sam da prošetam i po kući i po dvorištu. Nastavila sam da koristim ArthroCure kapsule i uključila lagane vežbe. Nakon 10 dana bol je postao skoro zanemarljiv. Sredelia sam se za proslavu i otišla da vidim svoje učenike. Saznala sam da još neke moje koleginice koriste ArthroCure kapsule. Kroz šalu smo to veče razmenjivale iskustva, a onda veselo ustale i zaigrale sa učenicima. Moji đaci su me grlili i ljubili, srećni što sam ipak došla. Nisam mogla sakriti suze u očima. Njihova ljubav mi je dala ogromnu snagu da nastavim da se borim, a nakon par meseci redovnog korišćenja ArthroCure kapsula počela sam živeti život dostojan čoveka. Uspravno, podignute glave, sigurnim korakom i sa osmehom na licu.